Porodica Maline i Nebojše Markovića (50)  iz niškog naselja Duvaništa pripada ovoj poslednjoj grupi koja ne dostiže ni pola procenta. Marković su roditelji šestoro dece, a u Nišu se porodice sa tolikim brojem deteta mogu izbrojati “na prstima jedne ruke”.

Malina (45) i Nebojša postali su prvi put roditelji 1997. godine  kada su dobili Filipa.  Za njim je stiglo još petoro dece – Kristina (1998), Jana (2002),  Luka (2003), Dimitrije (2005) i Iva (2012). Sva deca nasledila su gene roditelja, svi su visoki, vitki i lepi.

Malina Marković kaže za Medijski istraživački centar da su ona i njen suprug još na venčanju planirali veliku parodicu i “tri, četiri” deteta.

“Moj suprug je jedinac i priželjkivao je da ima veliku porodicu. Stalno je govorio “ti imaš dve sestre, imaš kome i da se pohvališ i da se požališ, a ja nemam nikoga”. Ja takodje smatram da je bolje imati više dece, da sutra, kad nas ne bude bilo više, mogu da se oslone jedni na druge”, rekla je Marković.

Ona je kazala da je, zbog toga što ima šestoro dece, stalno čuje osude ljudi iz okruženja.

“Mnogo je ljudi koji kažu “ma šta će vam toliko dece”, medjutim, ne slušam ih i ne zanima me ko šta priča. Mi smo jedna srećna porodica, deca su nam hvala bogu živa i zdrava. Filip i Kristina su završili školu i rade u “Leoniju”, dok ostala deca idu u školu, ali se pored toga Jana bavi i manekenstvom, Luka trenira košarku, a Dimitrije fudbal”, izjavila je Marković. 

Prema njenim rečima, sada je sve mnogo lakše, zato što su deca porasla, pomažu mnogo u kućnim poslovima i umesto dve, sada u kući imaju četiri plate.

“Bilo nam je dosta teško dok su deca bila mala idok smo smo živeli u Brestovcu. Izdržavali smo se od Nebojšine radničke u Kliničkom centru i svekrvine male penzije. Bavili smo se poljoprivredom, ali to vam je posao gde sve što zaradite morate ponovo da uložite u zemlju, u kupovinu goriva, djubriva. Iznajmili smo stan u Nišu i preselili se 2013. godine jer više nismo mogli da “sastavljamo” kraj sa krajem. Filip je u to vreme trenirao fudbal u Radničkom, a Kristina je trebalo da podje u srednju školu u Nišu. Samo za njihove autobuske kartice trebalo je da plaćamo mesečno skoro 11.000 dinara”, objašnjava Marković.

Ona je rekla da su imali težak period i nakon preseljenja, dok su se “skućili”, ali je odmah počela da radi u pekari tako da su malo, po malo opremili stan svim stvarima potrebnim za život.

“Tek nakon preseljenja u Niš mogli smo da kupimo nešto od onoga što nam je potrebno za kuću, ormane pre svega. Doduše, sve smo kupovali na kredit, ali tako sada mnogi žive. U medjuvremenu sam promenila posao i zaposlila se u “Leoniju”, a onda su se zaposlila i deca, To je sada bitna razlika u odnosu na ono pre kako smo živeli. Sada  možemo deci da kupimo sve što treba, a i starija deca kupuju stvari za mladju decu. Troškovi jesu veliki, najviše para dajemo za hranu, ali dosta toga i sama spremam, mesim pite, peciva. Nemamo nikakvu pomoć sa strane, umrli su i  moji i muževljevi roditelji. Ne primamo nikakvu socijalnu pomoć, a za dvoje najmladjih nisam imala ni materinski dodatak zato što su peto i šesto dete, a propisano je da mogu da primaju samo porodice sa četiri deteta”, istakla je Marković.

Markovići su 2017. godine dobili od grada na korišćenje stan u ulici Majakovskog. Ugovor o zakupu su potpisali na tri godine ali se nadaju da će im nakon isteka tog vremena ugovor biti produžen, jer ne mogu da se vrate u Brestovac da žive. 

“Kad bi tamo živeli ne bi mogli samo za mesečne autobuske kartice da zaradimo, barem šest kartica bi nam trebalo”, rekla je Marković.

Tekst: B.Ljubisavljević

Foto: Saša Đorđević

Tekst je deo projekta "Za bebu više" koji je podržan od strane Uprave za kulturu grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u 2019 godini.