Neka preduzeća osnovana su još u prvoj deceniji ovog veka, a najveći broj znatno kasnije. Sve ove godine, funkcionisali su “po principu socijalnih preduzeća” po ugledu na evropska koja već decenijama postoje. Snalazili su se sami za kvalitet proizvoda, za novac, za podršku lokalnih samouprava i donatora, i za tržište - sve to ispod radara zakona. U isto vreme imali su problem da objasne svetu da postoje za dobrobit svoje lokalne sredine sa ciljem da smanje siromaštvo u svojoj zajednici i to na ekološki način.

Neka socijalna preduzeća svoje potpuno domaće, ekološke i vrlo kvalitetne proizvode su uspela da probiju na strano tržište. Ali to je svake godine bilo upitno i vrlo teško izvedeno.

To je slučaj prve ženske zadruge na jugu Srbije, Darovi Lužnice iz Babušnice, koja je povremeno uspevala svoj kontigent da prodaje u Evropi, ali i socijalnog preduzeća “Radanska ruža” koja je uspela da skoro 70% svojih proizvoda sprema za evropsko tržište.

Ima i socijalnih preduzeća koja su radila isključivo za svoju lokalnu zajednicu poput “Tradicije juga iz Vranja”, nekad veoma uspešno kao u vreme migrantske krize, a u mnogim slučajevima na ivici opstanka.

Međutim, ima i primera socijalnih preduzeća koji su se i pored dobrog plasmana na nacionalnom tržištu, ipak ugasila. Chrono iz Leskovca je svoje proizvode prodavao u lancu velikih poznatih marketa u Srbiji što je retko kome uspelo. Probili su se visokim kvalitetom usmerenim pre svega na klijente koji su iz zdravstvenih razloga morali da koriste dijtetski hleb.

Ipak, ovo socijalno preduzeće nije doživelo da i zvanično dobije taj status, već je nestalo  sa tržišta, iako je u potpusnosti zadovoljavalo društvenu misiju koja je potrebna za ovaj status – u tom socijalnom preduzeću radile su osobe sa invaliditetom. Kvalitet koji su imali, 100% prirodnih sirovina, bez pojačivača i aditiva, nisu bili dovoljni da i danas kupujemo ovaj hleb.

Zašto je to tako – naši sagovornici kažu da ambijent koji je svih ovih godina okružavao njihov rad, nije bio baš najpovoljniji po njih. Država ih nije prepoznavala, samim tim ni lokalne smaouprave, tržište takođe zbog viših cena proizvoda, ali ni građani. Donatori koji su umeli da prepoznaju njihov rad i dobrobit za celokupnu zajednicu su bili jedini oslonac ovoj grani preduzetništva.

“Svake godine nama se prijavi 30-50 tih ideja, obuku prođe 10-15 ideja i nakon toga podrzimo 3 i pratimo ih. Udruženja sada ne odustaju tako lako jer imaju pristup donacijama, i oni se oslanjaju na to, i razvijaju taj deo fumkcionisanja preudzeća, ali ona preduzeća koja su mala porodična preduzeća, ona nekada odustanu jer je teško živeti od tog profita“, kaže Ivana Marković, viša savetnica programa donacija Trag fondacije.  

„Mi pružamo finansijsku podršku, edukacije, ali dalje sam sistem zapravo onemogućava da ona stvarno ispunjavaju svoju društvenu misiju do kraja i da budu konkurentni na tržištu. Jer imamo preduzeća koja imaju slične usluge i proizvode kao druga preduzeća, ali ti proizvode nose dodatu vrednost, i zato  mora biti skuplji jer npr. – ne zagađuju u procesu proizvodnje ne zagađuju životnu sredinu, koristi nove tehnologije i slično. A proizvod iz Kine koji to ne zadovoljava je duplo jeftiniji i oni odmah nisu konkurentni na tržištu. Sad ceo ovaj proces mora da prati jaka kampanja i edukacija“, smatra Ivana i naglašava da postoje ljudi u Srbiji koji su osvešćeni po pitanju kupovine određenih proizvoda, ali da je to vrlo mali broj ljudi. 

Ivana Marković

„Kako to da objasnite društvu u kome ljudi kupuju jeftino, jer nemaju drugu opciju? Daleko od toga da ljudi ne bi doprinosili više?“ pita Dina Rakin iz Koalicije za razvoj solidarne ekonomije.

U brojne probleme sa kojima se socijalna preduzeća i sada suočavaju ubraja to što socijalna preduzeća više brinu za javni interes, u odnosu na državu koja je Ustavom pozvana da to radi. Slabost vidi i u pitanju tržišta kapitala.

„Mi mamo očajno tržište kapitala, nemamo finansijske instrumente van banaka. Mi imamo grantove za socijalna preduzeća i to je jedan vid podrške koji možete da dati, ali pitanje drugih kao što je bilo koje drugo kreditiranje, impact fondovi – to je sve nešto što nedostaje našem tržištu, i to su tipovi usluga koji suštinski odgovaraju za potrebe socijalnih preduzeća“, kaže direktorka KoRSE i dodaje:

„Do sada su se preduzeća uglavnom gimnastikom prilagođavala kreditima koji nisu povoljni, u suštini, potrebno je nešto što u potpunosti prepoznaje prirodu socijalnog preduzeća, a ona spadaju u visoko rizične investicije. Smart kolektiv je razvio impact fond i mislim da se on privodi kraju i da imaju još godinu, dve da kažu koje je njihovo iskustvo sa podrškom“.

Ta gimnastika koju pominje verovatno je i koštala Chrono iz Lekovca postojanja i funkcionisanja. Zato insistira na tome da je širenje znanja o ovoj temi od presudnog značaja.

„Ja smatram da ako mi na univerzitetima lagano uvodimo temu, ako novinari razumeju temu, onda će socijalna preduzeća imati partnere na svim nivoima. Jedna stvar su naravno i javne institucije – to su sve akteri koji treba da podignu razvoj“, objašnjava Dina Rakin.

Dina Rakin

Dokaz da su razumevanje problema i edukacija ključni, pokazuje i slučaj socijalnog preduzeća „Tradicija juga“ i njenog osnivača Udruženja „Životna pomoć“. Oni su upravo ovih dana nakon pisanja MICa uspeli da obezbede donaciju za povećanje kapaciteta ovog preduzeća. Reč je o kompaniji Messer Tehnogas, lideru u proizvodnji i distribuciji medicinskih i industrijskih gasova u ovom delu Evrope.

U okviru društvene odgovornosti kompanijie ovoj organizaciji iz Vranja donirali su 30.000 evra uz posredovanje nemačke organizacije „Help“, takođe jednog od osnivača „Tradicije juga“.

„Duboko smo posvećeni stvaranju pozitivnih promena u srpskom društvu“, izjavio je izvršni direktor Messer Tehnogasa Ernst Bode, pri poseti Vranju. „Donacija nevladinoj organizaciji „Životna pomoć“ za nas predstavlja više od finansijskog doprinosa, to je ulaganje u budućnost mnogih žena i porodica, koje se trude da prevaziđu izazove i teške okolnosti. Ekonomsko osnaživanje i nezavisnost ne samo da menjaju njihove živote već imaju efekat i na čitavu zajednicu“, rekao je direktor ove kompanije.

Tradicija juga

Korporacije imaju potencijal da igraju ključnu ulogu u podsticanju sveobuhvatnog razvoja zajednice, smatra Tijana Milovanović iz „Životne pomoći“. Međutim, to bi na određeni način trebalo da rade i lokalne samouprave kroz sistem javnih nabavki.

„Nije isto kad vam javne institucije rade promociju ili neki drugi akteri, pogotovo u društvima koja gledaju u državu“, kaže nam Dina Rakin.

Ali lokalne samouprave najčešće nemaju sluha za to. „Radanska ruža“ iz Lebana, iako uspešan  model poslovanja socijalnog preduzetnišva, suočila se sa okretanjem leđa od strane lokalne samouprave, koja je prvobitno bila i osnivač ovog preduzeća. A cilj „Radanske ruže“ bio je da kada pokriju sve svoje troškove, ulože u nove mašine i infrastrukturu, preostali profit vrate lokalnoj samoupravi i to za budžetsku liniju koja je namenjena za socijalna davanja. Ali, promena vlasti uzrokovala je prestanak saradnje.

„Isto se desilo i sa socijalnim preduzećem“Agro Iris“ iz Šapca“, podseća Dina Rakin i ističe:

„A ta lokalna samouprava može da ima samo benefit od toga što potpomaže to socijalno preduzeće, a izlaskom je zapravo napravila mnogo veću štetu za lokalnu zajednicu“, zaključuje direktorka KoRSE navodeći to kao suštinsko nerazumevanje.

Tekst: Jelena Đukić Pejić

Foto: Jelena Đukić Pejić i Saša Đorđević