Kako navode iz organizacije, reč je o minimalnom broju slučajeva, s obzirom na to da Srbija i dalje nema zvaničnu statistiku o rodno zasnovanim ubistvima žena, pa se podaci prikupljaju na osnovu medijskih izveštaja i provera kod nadležnih institucija.

Prema podacima iz izveštaja, u 61 odsto slučajeva počinioci femicida bili su partneri žrtava, dok su u ostalim slučajevima ubice bili sinovi ili unuk. U čak 77,8 odsto slučajeva žene su ubijene u kući ili stanu u kojem su živele. To su zabrinjavajući obrasci, upozorava Andrijana Čović iz FemPlatz-a

„Primećujemo da se poslednjih godina povećava broj ubistava majki od strane njihovih sinova. Takođe, podaci potvrđuju da je dom najnebezbednije mesto za ženu, zato što je i u prethodnoj godini u preko 75% slučajeva femicid izvršen u stanu ili kući u kojem je žena u tom trenutku živela“, objašnjava ona za MIC, navodeći da prikupljeni podaci pomažu u razumevanju ovog fenomena samo ukoliko se međusobno upoređuju i konstekstualizuju i dodaje:

„Svi podaci zajedno nam pokazuju nedostatak sistemskih rešenja, razumevanja, nedostatak brige o potrebama i pravima žrtava, članova porodice, nedostatak poverenja u iskaz žene i nedostatak poverenja žena u rad institucija“, objašnjava naša sagovornica.

Prijavljeno nasilje i greške institucija

Žene ipak češće prijavljuju nasilje u odnosu na raniji period, ali neretko dolazi do greške institucija. Andrijana Čović kaže da su u najmanje pet slučajeva femicida žene prethodno prijavljivale nasilje, kao i da su presude za nasilje ili su počiniocima bile izrečene hitne mere zabrane prilaska i komunikacije. U još četiri slučaja postojala su saznanja da su žene trpele nasilje.

Foto: Ana Batrićević/NPN

Ipak, kako ističe sagovornica iz FemPlatz-a, bez zvaničnog tela za praćenje femicida gotovo je nemoguće precizno utvrditi gde institucije najčešće greše.

„Imajući u vidu da slučajeve femicida beležimo jedino iz medija, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo gde najčešće dolazi do propusta. Podsećamo da i dalje nije uspostavljeno telo za praćenje femicida (Femicide Watch) čija je suština da obezbedi uvid u fenomen - da obezbedi statističke podatke i izveštaje, ali i da istražuje pojedinačne slučajeve femicida sa kritičkim osvrtom na postupanje institucija sa ciljem prepoznavanja propusta i preporučivanja načina za unapređenje pravnog i društvenog odgovora na femicid“.

Tome ozbiljno doprinosi i nedostatak međusektorske saradnje institucija kao i nedostatak međusobne razmene inforamcija, smatra Andrijana Čović. Ona kaže da nadležni organi na lokalnom niovu interpretiraju obaveze na specifičan način, a da specijalizovane usluge podrške gotovo uopšte ne postoje.

„Ovo znači da nivo zaštite i podrške zavisi od mesta u kom živite i pravda nije jednako dostupna svim ženama, čime se povećava rizik od femicida“, kaže ona i dodaje da efikasna procena rizika i dalje nedostaje institucijama, te da je još uvek često opterećena stereotipima i predrasudama.  

Iz FemPlatz organizacije smatraju da jedan od ključnih problema predstavlja neefikasna procena rizika, koja je često opterećena stereotipima i predrasudama.

„To često dovodi do zanemarivanja znakova nasilja, izostanka poverenja u navode žrtve, umanjivanja njenog straha čime se nasilnik ohrabruje, rizik uvećava i otvara prostor za femicid“.

Pravna zaštita „fragmentarna“

Naučni saradnik za pravne nauke dr Filip Mirić ocenjuje da je postojeći pravni okvir nedovoljno precizan kada je reč o femicidu kao posebnom obliku rodno zasnovanog nasilja. Upravo to što se ovo ubistvo može definisati kao ubistvo žene zato što je žena, ukazuje na njegovu veoma destruktivnu prirodu, objašnjava Mirić.

„Može se reći da je femicid proizvod težnje muškaraca da kontrolišu i ispoljavaju moć nad svojim sadašnjim ili bivšim suprugama ili partnerkama i nemoći društva da na adekvatan način mehanizmima neformalne i formalne kontrole i pravnim normama prevenira viktimizaciju žena“.

Filip Mirić

Govoreći o zakonodavnom okviru, on navodi da postoje određeni pozitivni elementi, ali da zaštita žena ostaje nepotpuna. Podseća da Krivični zakonik Srbije prepoznaje teško ubistvo trudne žene ili člana porodice koji je prethodno zlostavljan, ali upozorava da takvo rešenje nije dovoljno.

„Nepostojanje posebne inkriminacije femicida umnogome sužava mogućnost adekvatnog pravnog sankcionisanja izvršilaca krivičnih dela. Negativni aspekti ovakvog zakonskog rešenja ogledaju se u tome što je zaštita žena od femicida fragmentarna, jer se pruža samo trudnoj ženi i u slučaju da je žrtva prethodno zlostavljana kao član porodice. Ovakvom odredbom se ne pruža zaštita ženama od rodno zasnovanog ubistva u slučaju da žena nije član porodice ili da nije bilo prethodnog zlostavljanja“, objašnjava Mirić.

Dodaje da femicid može biti izvršen bez prethodno prijavljenog nasilja, što, kako kaže, domaći zakonodavac nije dovoljno prepoznao.

Zakon u Hrvatskoj kao primer

Dr Mirić smatra da bi uvođenje posebnog krivičnog dela femicida doprinelo potpunijoj zaštiti žena i efikasnijem sankcionisanju počinilaca.

Kao primer navodi Hrvatsku, čije zakonodavstvo prepoznaje teško ubistvo ženske osobe kao posebno krivično delo.

„Smatram da bi uvođenje slične inkriminacije krivičnog dela u krivično zakonodavstvo Republike Srbije doprinelo adekvatnijem sankcionisanju izvršilaca ovog izuzetno društveno opasnog ponašanja i istovremeno doprinelo, kako specijalnoj, tako i generalnoj prevenciji“, navodi on.

Poput Femplatz-a, on ocenjuje i da bi uspostavljanje tela za praćenje femicida moglo značajno da unapredi institucionalni odgovor.

„Uvođenje tela za praćenje femicida (Femicide Watch) bi umnogome doprinelo i potpunijem društvenom i pravnom odgovoru na ovaj oblik kriminaliteta i podizanju ukupne društvene svesti o femicidu, kao jednom od najtežih oblika lišenja života“, kaže Mirić.

Sadržaj zakona i njegova primena

Komentarišući Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Mirić navodi da je njegovo donošenje predstavljalo važan korak u sistemskoj zaštiti od nasilja, posebno kroz uvođenje hitnih mera i obaveze prijavljivanja nasilja.

Ipak, smatra da postoje ozbiljni nedostaci i prostor za unapređenje. „Zakon o sprečavanju nasilja u porodici indirektno pruža normativni okvir za prevenciju femicida, ali ta zaštita nije direktna i trebalo bi uvesti jasnije mehanizme i kriterijume za procenu ne samo rizika od nasilja u porodici, već i od femicida“.

Na pitanje gde vidi ključni problem, u zakonima ili njihovoj primeni, Mirić odgovara da jedno bez drugog ne može dati rezultate.

„Od najboljeg zakona jedino je bolji najbolje primenjen zakon. Zakone primenjuju ljudi i zbog toga je od izuzetnog značaja podizanje društvene svesti o opasnosti femicida i kontinuirano usavršavanje predstavnika svih državnih organa i institucija koji se svakodnevno bave prevencijom femicida“, zaključuje on.

Sagovornici MIC-a su saglasni da bez efikasnije institucionalne saradnje, bolje procene rizika i jasnijeg pravnog okvira, femicid ostaje problem na koji sistem i dalje reaguje tek nakon najtežih posledica. Sagovornica organizacije Femplatz smatra da nedostatak institucionalnog odgovora doprinosi održavanju nasilja i narušava poverenje građana.

Tekst: Iskra Paskulov