„Oboje smo želeli Vasilija, pa je onda on poželeo sestru. Kako je vreme prolazilo, sve više smo uviđali da nam fali još jedno dete. To je neka svrha, poenta života jer kad pogledate, milion problema ima u životu, posao, novac, ali kad dođeš kući, najlepša stvar je da te deca čekaju. To je radost“, kaže Bratislav.

„Vasilije je želeo Danicu, a Danica je toliko želela sestru Zvezdanu da je svima pričala da je mama trudna“, priča Bratislav i dodaje da je nedugo zatim mama zaista i bila trudna. Zvezdana je potom stigla u martu ove godine.

„Zvezdana se rodila 8. marta. Čekao sam taj trenutak, i kad se ona rodila, ja sam bio na vrhu! Meni je to bio kraj – meni više ništa ne treba, ja sam postigao to što sam hteo. Sad sve ostalo šta se dešava, nije mi bitno, samo da imam zdravlje i decu. E onda se vrlo brzo desilo da smo saznali da Zvezdana ima retku bolest i to nismo baš lako podneli. Mene je to potpuno srušilo. Jer u jednom trenutku sam postao svestan šta je bitno, šta ne, i znao sam šta želim, i onda kad sam to ispunio, i baš ono što sam želeo nisam dobio do kraja.. ceo svet ti se sruši. To nam je oboma teško pali, i deci takođe“, objašnjava Bratislav.

Zvezdana se odmah po rođenju borila za život, a dijagnostikovana joj je retka bolest maple syrup urine dissease (bolest urina mirisa javorovog sirupa) od koje oboleva jedno od 250.000 dece. Da problem bude dodatno veći, aparat na Institutu za majku i dete od kog je zavisio život male Zvezdane, nije bio u funkciji dva meseca pre njenog rođenja, pa sve do novembra ove godine.

„To je analizator aminikiselina, aparat koji meri aminokiseline za sve obolele od metaboličkih bolesti. Zvezdani su morali da rade stalno analize da bi se videlo kolika je koncentracija aminokiselina. Ako bi se povaćao broj aminokiselina u organizmu, mogla bi da padne u komu i u smrt, zbog čega mora da se precizno i konstantno prati. Mi smo zbog toga išli non stop u Zagreb, nosili uzorke za merenje aminokiselina, čak smo nosili i za druge ljude. Ne znam kako su oni to ranije radili. Ali to je stvarno bilo strašno, posebno što je to sve rađeno na crno“, seća se on.

Za sve to vreme, na razne načine su pokušali da dođu do direktora Instituta, do Ministarstva zdravlja i da traže da se problem reši. To je kažu, potrajalo, a njima je izgledalo kao večnost.

Zvezdana će uskoro na napuni godinu dana, a njena bolest je sada pod kontrolom jer najviše zavisi od ishrane, kaže mama Olja. Mnogo je lakše za nju sada kada zna o čemu trebaju da vode računa, ali ipak je i to veoma naporno i stresno, objašnjava Olja.

„Ponekad se umorim od svega, naročito od preračunavanja hrane, unosa aminokiselina. Ponekad ujutru ustanem i nemam snage ni da se pokrenem. Kad pomislim samo na 101 špric i 101 mililitar, meni je muka. A onda vidim Zvezdanu i samo mi prođe kroz glavu šta se sve desilio na početku i kakav je ona borac bila, onda u njoj nađem snagu da krenem dalje. To je baš čudan osećaj“, priča Olja.

„Ja po prirodi nisam optimista, i obično vidim samo loše stvari, a Zvezdana mi je baš velika podrška, ona me tera da sa osmehom prođem kroz svaki dan“, dodaje Olja.

Sa decom od 9 i 5 godina i 10 meseci, dan je predugačak. Za mamu kod kuće sa školskim i predškolskim detetom i jednom bebom koja je pod strogom kontrolom, to je izuzetno naporan i zahtevan zadatak.

„Tokom dana se uglavnom bavim Zvezdanom, više i ne stižem da budem sa Danicom i Vasom onako kako bih želela. Ručak nam nekad isporuče bake. Veš, igračke, školske obaveze, posebna ishrana za Zvezdanu.. sve to traje celog dana. I tek kad oni svi legnu u krevet, od 11 uveče do 2 – 3 noću ja onda nešto radim po kući da sebi olakšam sutrašnji dan. Ujutru opet ustajem rano“, priča o svom beskrajnom danu Olja.

O vremenu za sebe više i ne razmišlja, samo joj fali vreme koje želi da provede sa svojom starijom decom Vasom i Danicom, kaže ona. Ipak, maksimalno se trudi da rade zajedno što više stvari, ponekad rade dekupaž, igraju se.

Bratislav je tokom dana na poslu i jedva čeka da se vrati kući. Kaže da mu ništa ne pada teško oko dece i da voli svakodnevnu rutinu sa njima.

 „Volim da ih kupam, volim da ih oblačim ujutru. I to je sad sa Danicom procedura jer ona već ima svoje želje kako će da složi boje. Sa Vasom radim domaći. To nam je rutina još od pre nego što je Zvezdana rođena. Ranije sam se igrao sa njim autićima, a sa Danicom lutkicama. Sad kad dođem s posla, ne znam šta ću pre, da budem iskren. Jer Olja je stalno sa njima, Zvezdani treba pažnja non stop, Danici treba društvo, a Vasi pomoć. To je uvek haotična situacija“, objašnjava on i dodaje:  

„To mi je kapital. Investiram u njih, moram da ih podignem, da ih pazim. Deca treba da se prate, treba da se učestvuje u njihovom školovanju i u vaspitanju. Vasa ide u školu, Danica još ne, al kad dođe vreme da i ona krene, biće baš nezgodno. A opet, kad dođe vreme da i Zvezdana krene u školu, ja ne znam kako ćemo to. Al’ izguraćemo, to nam je zadatak za kasnije“, kaže uz osmeh glava porodice.

Dok „investiraju“ u decu, u vaspitanje i školovanje, Olja i Bratislav ističu da je i posebna ishrana male Zvezdane veoma ozbiljna investicija i velika stavka u budžetu ove porodice. Hrana koju ona sme da jede ne može se naći u Srbiji, zbog čega je naručuju iz inostranstva. Zato nije ni jeftina, pa iako je na poziciji direktora u firmi Exe.net, Bratislav ne može da zaradi dovoljno novca za sve troškove koje imaju.

Zbog toga, smatra ovaj bračni par, roditelji troje i više dece trebaju da imaju dugoročnu materijalnu podršku. „Na primer, teško je da će Olja moći da se vrati na posao kad joj istekne porodiljsko bolovanje, jer ovo što ona radi, to je posao. Država to tako treba da posmatra, jer to je stvarno posao, a onda i ulaganje u budućnost, ne samo za porodicu, nego i za državu. Sutra treba neko ovde da bude inženjer, lekar. Ako nema tih ljudi, nema ni države“, smatra Bratislav.

Iako, u veoma velikom i retkom problemu, ova petočlana porodica je uvek nasmejana. Ponosni što svi spavaju u istom krevetu i što sve rade skupa, Bratislav i Olja su zahvalni na snazi koju dobijaju od svoje dece. Smeh i graja daju im snagu da istraju i budu ponosni na svoju porodicu.

Piše: Jelena Đukić Pejić

Foto: Saša Đorđević