Kup Radivoja Koraća svake godine pokaže kolika je želja Nišlija da sa tribina posmatra igru najboljih košarkaša Srbije.

Za porodične ljude sa decom koji žele da uživaju u vrhunskoj košarci, najvažnije je pronaći neutralni ugao gde nema navijačkih grupa.

Nikola Jocić sa svojim starijim sinom redovno dolazi na utakmice na kojima igra Crvena Zvezda za koju njegova porodica navija. Ove godine je poveo i mlađeg sina. “Redovno dolazimo kad igra Zvezda i to nam je svima zadovoljstvo, ali na derbi ih sigurno neću voditi jer tada nikad nisi siguran kako će on da izgleda. Uvek se bojim baklji, raznih predmeta, pirotehnike, pitanje je koliko policija može to da spreči”, kaže Nikola.

I Stevan Mitrović je momak koji prati sve utakmice, od prve do poslednje, i to kada god u Nišu ima sportskih dešavanja. Pošto je u invalidskim kolicima, mesto za njega rezervisano je odmah pored terena ispod tribina odakle ponekad dolete petarde ili druga pirotehnika. Međutim, kaže Stevan, zadnjih par godina je to sve ređe, pa se uopšte ne boji da će se nešto desiti.

Ipak, baš na Kupu 2016. na nosilima su izneli jednog lokalnog političara koji je bio par metara udaljen od Stevana Mitrovića, kada ga je pogodila baklja. Srećom, prošao je bez ozbiljnijih povreda, ali ove godine ga nismo videli u publici.

Sportski novinar i komentator Slobodan Šarenac smatra da je problem navijača stvar države, a ne policije i žandarmerije koja obezbeđuje sportske događaje. “Godinama znamo da je to stvar države i šta treba da se uradi, a zašto se to ne radi – nemam odgovor. Mogu da nagađam. Policija odradi svoj deo posla, nije ni do Niša, ni do organizatora, ni do Kragujevca, Beograda, Novog Sada… Sada svi imaju taj problem, gde god se pojave navijači”, kaže Šarenac.

Šarenac ipak dodaje da iako se zna kako može problem navijača da se reši, i da se dovedu u red, nije siguran da bi i sam mogao da ga reši kada bi mu dali priliku za to. “Bolna bi rešenja bila ako bi to neko rešavao, ali šta da se radi. Bez navijača se ne može, da se ne lažemo. Bez publike se ne može. Sport između ostalog postoji i zbog njih. Ali ne smeju oni da vladaju tamo”.

Kada je reč o navijačima, a najistaknutiji su navijači Partizana, mišljenja gledalaca su podeljena. Jedni ostaju kod kuće, a drugi ipak odluče da učestvuju u košarkaškom spektaklu. Jedan otac koji je došao sa detetom kaže “takva je utakmica, drugačije ne može da bude. To je navijanje i nije me strah”. 

Ipak, teško je ne primetiti da se na tribinama delija uglavnom nalaze porodični ljudi sa decom, a ove godine je to bilo posebno izraženo jer su navijači Crvene Zvezde ignorisali i bojkotovali utakmice svog kluba zbog novog igrača u timu muslimanske vere, Alena Omića. Sa severa zato nije bilo glasnog i organizovanog navijanja.

Na pitanje da li su im nedostajali glasniji navijači, košarkaš Milko Bjelica kaže da Zvezda nije zato izgubila Kup Radivoja Koraća ali da su im navijači ipak nedostajali.

Još jedan jak utisak sa ovogodišnjeg Kupa Radivoja Koraća je oskrnavljeni trofej “Žućkova levica” što je dva dana kasnije preplavilo društvene mreže.

Još uvek nije poznato ko je i zašto nožem skidao prethodne dobitnike trofeja, ali sa trofeja su skinute tri pločice dobitnika od 2013. -2015. kada su “Žućkovu levicu” osvajali crveno – beli.

Da li je navijanje deo sporta, ili je aktivnost za sebe, država će morati da odluči. Jedino od toga će zavisiti da li će i na južnim tribinama biti porodice sa decom i da li će petarde i baklje ostati prošlost u duhu sporta na sportskom terenu.

Pišu: Jelena Đukić Pejić i Milena Tasić

Foto: Jelena Đukić Pejić i Dušan Mitić Car