Utamicu je komentarisao, tada dvadesetsedmogodišnji, Slobodan Šarenac. Ovo je bilo prvo veliko finale u košarci koje je u svojoj karijeri komentarisao. Dvadeset tri godine kasnije pričala sam sa njim o ovoj, za mene lepoj uspomeni iz detinjstva, ali i o samom „Kupu Radivoja Koraća“ koji se ove godine, četvti put za redom, održavao u Nišu, njegovim danima kada je i sam igrao košarku i poslu kome je do danas ostao posvećen – komentarisanju košarkaških utakmica.

Šareni, kako ga danas često zovu, kaže da te 1995. godine nije bio svestan euforije koja je vladala zbog pobede naših košarkaša, sve do trenutka kada je ušao u pres centar nakon zaršene utakmice.

                                                                                Slobodan Šarenac

“Kolege iz štampanih medija su mi rekle da se u celoj zemlji slavi i da su milioni ljudi gledali prenos utakmice. Odmah mi je krenula neka jeza niz kičmu. Shvatio sam koliko je to narodu značilo tek kad sam došao u Beograd. Kad sam video pistu, aerodrom i ljude na aerodromu, na mostovima i pored auto puta... To je bilo bolje nego kad je Tito dolazio, kad smo morali da budemo u koloni kao Titovi pioniri. E, tako je bilo i ovo – a niko ih nije terao. I taj doček je bio najbolji, jer nije bio organizovan. Bilo je: ‘Šta ćemo s ljudima? Ljudi čekaju, gde ćemo košarkaše? Ajmo na terasu’.” Tada je i započeta tradicija dočeka naših uspešnih sportista na balkonu Skupštine.

“Na aerodromu sam pričao s nekim ljudima i svi su se pozdravili sa mnom kao da sam ja osvojio medalju. Tolika euforija je vladala. To je bio iskren, narodni doček, nije bilo prikupljanja političkih poena – bilo je spontano”.

Niš – bastion košarke?

I Niš je slavio pobedu te ’95-te, a koliko niška publika voli košarku govori i činjenica da je do sada bio domaćin „Kupa Radivoja Koraća“ četrnaest puta. Šarenac kaže da naš grad može da postane bastion košarke i da postoje svi preduslovi, odnosno infrastuktura – dvorana, hoteli, aerodrom, da ima jednog dobrog prvoligaša i dobar tim. Međutim, da bi se to desilo, neophodna je pre svega pomoć klubovima na lokalu, a onda bi došla i  pomoć države i Saveza, smatra on.

“Svi vole da dođu u Niš, svi vole da igraju u Nišu, svi se osećaju sjajno, ovde je publika vrlo topla, pitoma, normalna... To traje četiri-pet dana godišnje, a posle toga više niko ne pomije grad koji je drugi ili treći po veličini u Srbiji. Ovakav grad zaslužuje i ekipu koja bi i u fudbalu, košarci ili u rukometu bila među vodećim timovima u Srbiji. Ali, prvo na lokalu treba ljudi da se organizuju, da nabave neki novac i da pomognu tim klubovima, a onda bi morala da stigne i pomoć od države i Saveza. Jednostavno, Nišlije vole košarku, vole sport. Rekao sam da bi Niš mogao da postane bastion sprske košarke, ali nikako da se od toga zapati neki koren, pa da nešto krene na bolje u niškoj košarci i to mi je žao”.

On kaže i da je Kup nekada bio poznat kao najmasovnije takmičenje gde su timovi iz druge lige imali mogućnost da pobede velike timove i da osvoje Kup. Zbog dirigovanog ili poludirigovanog žreba, takvih utakmica je sve ređe na Kupu.

„Upravo ovde u Nišu 1987. godine IMT iz Beograda je pobedio u finalu Olimpiju iz Ljubljane. To su bila dva drugoligaša. Dobili su ranije tada moćnu Jugoplastiku iz Splita. IMT kao drugoligaš je bio prvak u Nišu, osvojio Kup, koji je tada nosio naziv Kup SFR Jugoslavije. Zašto je danas kod nas dirigovani ili poludirigovani žreb? To je takmičenje koje privlači klubove zato što imaš jednu utakmicu i mogućnost da dobiješ taj jedan meč. Jednostavno, treba svima dati šansu, zato i postoji Kup. Da svima daje šansu“.

Sećanje na Niš iz košarkaških dana

Pre nego što je započeo svoju karijeru komentatora na Trećem kanalu 1990. godine, Šarenac je je trenirao košarku. Jedne utakmice u Nišu se i danas seća. Zbog „busanja u grudi“ posle uspešne akcije, pored glave mu je proletela prazna limenka piva, dobio je „packu“ od starijeg saigrača što se „kočoperi“, naučio je da ne potcenjuje protivnika i tako započeo dugogodišnje prijateljstvo.

“Kažu: Amerinkanci imaju “trash talk”... Ma, imali smo i mi “trash talk” tokom utakmice. Staneš pored nekog u blok i kažeš: ‘Kume, kako mama?’ i samo trčiš na drugu stranu. Mislim, svašta smo radili... I uglavnom, jedan košarkaš iz niškog ‘Studenta’, koji je bio visok metar devedeset, a ja dva metra, u jednom momentu se zaleće, gura se i kaže: ‘Kume, nemoj se guraš!’, a ja mu kažem: ‘Kume, gde ćeš ti tako mali u reket, majke ti?!’ A on: ‘Kume, nemoj da zakucam preko tebe, će te bude sramota...’ A ja: ‘Daj bre, lave, ajde pali...’. Ja – beogradska džukela... I on hvata loptu, okreće se, zakucava iza leđa preko nas dvojice od po dva metra. I on zakuca, okrenu se i kaže: ‘Kume, je l sam ti reko bre!’ I ode. Završi se utakmica, i ja mu priđem: ‘Lave, svaka čast! Ja sam Slobodan Šarenac’, a on meni: ‘Ja sam Milan Jovanović’. Sada je otišao u neke druge vode, u Strongmene, a ja u komentatore, ali se i dalje družimo. Obradujem se uvek kad ga vidim”.

Škola za sportske komentatore ne postoji

„To je nešto što imaš ili nemaš u sebi. Ili si zaista elokventan, šarmantan, duhovit, dobar, pametan ili si šarmantan ko kamen za pririskanje kupusa u kaci... I onda, koliko god se ti šališ to deluje usiljeno“, kaže Šarenac. Nervira se kada ga pitaju kako se sprema za komentarisanje utakmice, jer je to posao koji traje svakog dana – koji se živi. Smatra da je prava mera za komentarisanje do 40% podataka saopštenih gledaocu u pravo vreme, u zavisnosti od dešavanja na terenu. Najveći izazov je kako zadovoljiti različite ukuse gledalaca: onih koji vole da znaju sve i onih koji košarku gledaju s vremena na vreme.

 „Najveći problem, koji ne shvataju komentatori je da radimo za različite ljude. Ne mogu ja baš da ti dajem podatke da je on imao 20 poena po utakmici, da je imao 15 skokova, da je dobio tu i tu nagradu... Ok, to interesuje neke, ali radimo i za ženu koja radi u supermarketu, i za nečiju tetku, babu, dedu i za neke ljude koje ne vole mene ni da slušaju, samo im je bitna slika, a opet radimo i za ljude koji sve hoće da znaju. Naći pravu meru i zlatu sredinu držati, to je najveći problem. Treba slušati glas naroda, jer za njih radimo“.

Lapsusi koje napravi tokom komentarisanja utakmice, često se prepričavaju. Za njega su sastavni deo posla, ali mu je žao što neki ljudi pre zapamte lapsuse, nego dobro urađen posao. Tako i sam Šarenac najviše pamti lapsus kada je Raduljicu nazvao Koštunicom.

“Ismejao sam se na svoj račun, došao je tajm aut i ja sam se okrenuo ka kolegama koji su sedeli iza mene i rekao: Ljudi, pobogu, šta sam rekao, da znate?! Rekao sam umesto Raduljice – Koštunica. I sad pet-šest kolega gleda u mene i pita me: A zašto si to reko? Ja – nemam pojma. Ja mogu da prepoznam trojicu-četvoricu političara, ali Koštunice se nikada ne bih setio, na primer. I onda mi je Vlada Jelić iz Dnevnika objašnjavao: Pa to je zato što je to svakodnevna politika i to su svakodnevne stvari kojima nam mediji pune glavu. Gledaš te likove i slušaš ta imena... Ja jedino opravdanje imam da je to slično prezime: Raduljica – Koštunica”.

Što se tiče budućnosti posla sportskog komentatora kaže da svaka generacija uči na greškama prethodne i zato smatra da je važno da se mladim ljudima koji žele da se bave ovim poslom da šansa. Kroz šalu kaže: “Možda je bolje da završe mašinstvo, ili ekonomiju, ili bankarstvo, ili nešto vezano za poljoprivredu i neka imaju neku svoju ideju i neka otvore neki svoj biznis. Ukoliko se ukopaju u ovo, onda neka probaju da budu svoji, ali neka slušaju starije od sebe“.

Piše: Milena Tasić

Foto: Jelena Đukić Pejić