Stari je od ponedeljka do petka radio u malom gradu u unutrašnjosti i vraćao se kući kasno uveče, kada sam ja već spavao. Zato su nam sve subote i nedeljna prepodneva uz obavezni zajednički ručak, pre njegovog popodnevnog vraćanja u provinciju, bili – ono, naše vreme. Jutarnji raspored je uvek počinjao maminim spiskom “prekršaja” tokom nedelje (u mlađoj uzrasti - uglavnom vragolije klinca koji je po nekoliko sati, dok je mama bila u drugoj smeni, bio sam u zaključanom stanu, sa ključem na lastišu oko vrata, i dozvolom - da sme da ga upotrebi “samo ako zazvone komšinica Pepa i čika milicajac ili čika vatrogasac”, a kasnije, i već ozbiljnije greške nezaustavljivog nemirka, onako taksativno - sa žalbenog spiska komšija i nastavnika), koje je tužilac na zasluženom vikend-odmoru, razmatrao, i potom donosio i presudu, poput zabrane izlazaka “do Mitrovdana” ili “ do Đurđevdana”, u zavisnosti od perioda…

Ali, svake nedelje ujutro, Stari bi mi u kupatilu nasapunao lice njegovom četkom i ja sam se, stojeći pored njega na drvenoj stoličici koju je zvao hoklica - da bih se video na ogledalu, njegovom mašinicom, normalno, bez žileta, “brijao” i smejao se. I uživao. Što sam veliki. Što sam muškarac. Što sam s Njim. Barem taj dan. Uz njega. Što delimo isto ogledalo…

Kad mi je poklonio prvu “mašinicu” i paketić žileta, neposredno pre mog odlaska u JNA, na momenat mi se učinilo da sam video suzu u njegovom oku. Ali, uverio sam - sam sebe - da je to nemoguće, jer muškarci, u našoj porodici, normalno jel’te, nikad ne plaču. Moj Stari, posebno. Nikada! Mada, pomišljao sam, sve tako stojeći na straži ko balvan, pušeći i srčući - s vremena na vreme - po gutljaj šljive-prepečenice, iz boce sakrivene u futroli za gas-masku ispod miške, da te - muške suze, mora da imaju neke veze s brijanjem, jer mi se i ranije, još jednom učinilo da Starom sjaje oči… I pre naših zajedničkih brijanja… 

Onda, dok je Stari brijao dedu, nekadašnjeg ratnika, kome su stopala virila kroz rešetke železnog kreveta u kojem je kao biljka proveo celu deceniju, a zbog koga je u tom periodu, naša porodica svakog petka uveče odlazila u rodni grad mog Starog. Da on vidi svog oca, i da razjedan kajanjem jedinog preostalog sina, koji je ipak, napustio rodni dom, ostane sam s njim u sobi, i da mu priča nekoliko sati, dok ja, isteran da se nekako igram, iz dvorišta brojim vagone vozova i šinobusa na Paliluli, a mama, pred izlozima u centru, nabija nervozu kao ekspres-lonac, koji će svakako šištati na tročasovnom putu kući u nedeljnim večerima…

Ljutio sam se tada na tog dugačkog, sveže obrijanog starca, koji samo leži i ne odgovara ni na jedno od mnogih mojih pitanja… I zbog toga što me nikada nije poseo u krilo i pričao mi priče o vojnikovanju, niti mi zapevao neku pesmu, kao sve one ostale dede-ujke i dede-stričevi, čijim sam se brcima igrao, dok su me golicali na njihovim kolenima … I zato sam, tako ljut, dedi sa zida “oduzeo” džepni sat sa gravurom na poklopcu, koga sam docnije uspešno rastavio na najsitnije delove, i normalno, neuspešno pokušavao da ga sastavim, sve dok delove nisam bacio u kontejner… (Što sam Starom priznao tek posle tri decenije, a on mi je tonom nekadašnjeg tužioca odbrusio da je oduvek znao da sam ja bio krivac, ali da ga čudi kako sam izdržao da ćutim tolike godine, ali i da je to možda i normalno, jer unuk i treba da proba da shvati i da “popravi vreme” svog dede…)

Iako su vikend-posete dedi koji samo ćuti i leži, redovno bile razlog za kasnije svađe Starog i mame, i tada smo nekako, ja i Stari, imali te necele vikende - za nas… Da mi uz svoju kafu i obaveznu čašicu rakije i za dedu na stolu, barem Stari priča o tim dedinim ratovima. Ili, da šetamo po Čairu i Tvrdjavi. Ili, da posećujemo tetke po okolnim selima, koje su nas sve od reda, ljubile i balavile, i ispraćale natovarivši nam pletene balone prepečene šljivovice, dunje i tegle meda, kao i prepune cegere i platnene vreće sa sušenim mesom i slaninom, čvarcima, orasima i mekim sirom… I svake nedelje, po jednim plehom različite pite. Jedna tetka – jedna pita, gužvara, savijuša, sa kiselim kupusom… Ljubav prema jedinom bratu. I znak poštovanja, jer su i njihovi muževi poštovali šuraka koji se otkazao imanja u njihovu korist. (“Mada, ako ćemo iskreno, šuri i šurnjaji, na državnoj službi u većem gradu, i onako zemlja ne treba, neće valjda oni da kose i žanju….”)

Kad je hoklica završila u kontejneru, a ramena su nam se maltene već dodirivala, dok sam se pre izlazaka “polivao” prošvercovanim “Old Spajsom”, Stari se uglavnom smejao mojim brčićima - kao kreonom nacrtanim, a koje ja, ni po cenu života nisam hteo da obrijem… Kao i zbog “papijonke”, koju su mi zakačili za fotografisanje na maturskom tablou. I kao mlađi, i u tom svom zrelom periodu, Stari je redovno morao da struže čekinjasto lice, svakog jutra. Izbrijavao se, “santim ispod kože”, jer su ga tako naučili u toj njegovoj vojnoj školi, i iako nikad vojnik nije postao, i kao civil, tvrdio je da obraz mora da mu bude gladak. Da se cakli! Svakoga jutra je kupatilo mirisalo na “ljutu” koju je koristio kao jedini balsam, afteršejv ili tonik za lice… Iako je nikad nije pio.

Ja sam se pak, i u Gardijskoj jedinici, brijao jednom u tri dana, samo da zadovoljim dosadne razvodnike i desetare. I na posebno, veliko zadovoljstvo klasića iz Bosne, koji je, iako upisan na dva fakulteta, nekoliko meseci glumio ludaka da bi ga oslobodili služenja narodu, a moj mu je nepotrošeni “Brion”, služio i kako aperitiv i kao dižestiv, pred široko otvorenim očima zgranutih ulizica i žbirova komandira čete. Rakijom se, sve dosad, podmazujem iznutra… Štedro.

Stari nije uspeo da svog oca obrije poslednji put, jer je posle javljanja neke od tetaka, da mora da dođe i usred nedelje, jureći “Moskvičem”, imao saobraćajku… Na pogreb je stigao sa nekoliko zavoja, taman da poljubi glatki obraz koga je obrijao neki od teča…

Kad je onemoćao, Starog sam pokušao da obrijem nekoliko puta. I kući i u bolnici, ali bezuspešno. Zbog njegove jake brade na tankoj koži. I mog straha. Plaćao sam bolničkom brici ili donosio rakiju nagluvom komšiji sa kojim je Stari, koji je izgubio vid, nekako pronašao zajednički jezik… Nalazio sam način da se oslobodim obaveze, o kojoj sam toliko slušao. One, da svaki sin treba da brije onemoćalog oca, kao i da baš od svog oca treba da čuje pravu priču o porodici i precima…

Starog sam ipak, ja obrijao za poslednji put. Pre oblačenja u crno odelo koje je izabrao dok je još mogao da razaznaje. Uspeo sam… Zamagljenog pogleda i sa njegovom starom “mašinicom”, dok je koža na licu bila uvela i požutela. Ali se obraz caklio…

Moj mali me je gledao kako se brijem, jedino ako se slučajno zatekao na noši… Ja sam se inače brijao jedva nekoliko puta mesečno. Neuredna brada mi je dopunjavala imidž… I dugo sam mislio da će moj naslednik, plavušan, biti ćosav. Nisam mogao da zamislim bradu na tom nežnom licu. Ipak, kum mu je pre odlaska na školovanje u inostranstvo, kupio neku skalameriju, navodno, čudo tehnike, “da se dete brije, kada bude bilo potrebe”. Aparat je poneo i na studije, upotrebljavajući ga valjda, jednom mesečno… Ali, obrazi mu cakle. Uvek, kada ga vidim na ekranu. I srećan sam. Uživam. . Što je već veliki. Muškarac. Što sam s Njim. Uz njega. Što delimo… Jebi ga, i ekran je neko ogledalo…

Od pre neku godinu, počeo sam da koristim prepečenicu posle brijanja, nekako mi osvežava lice. A ako baš peče, dobro, tad nađem i neki balsam… Ali, sve se ređe brijem, prerano osedela brada mi daje neku zrelost, koju nikad nisam imao… Na nedavnom skajp-razgovoru, moj jedinac mi je šeretski poručio da mu sa neurednom belom bradom ličim na Amiša, i pitao me dali da mi iz tuđine donese na poklon, neki najsavremeniji aparat za brijanje… Ne znam kakav sam odgovor smandrljao. Znam da sam potom, kožu ogulio brijući se, čas potežući iz boce s prepečenicom, čas polivajući njome lice, i pljeskajući se po obrazima…

I seo sam da nasledniku napišem (ne mogu da pričam dok zurim u crvenu tačku na ekranu) onu pravu priču o porodici i pretcima, o vremenima dede koji leži i mog Starog, koje sam tek sada shvatio ali nisam uspeo “da popravim”, o ivici brijača i obrazu koji se cakli… 

Piše: Siniša Stanković