Vlada Stojičić kaže da ima oko 70 godina, nije računao tačno koliko. Ima dve krave, nekoliko koza, nešto zemlje gde sadi povrće za svoju trpezu. Živi sa suprugom od 11.000 dinara – tolika je penzija.

Put do njegove kuće u Crvenoj jabuci, seocetu koje je bliže bugarskoj granici nego Babušnici, i nije pravi put. Tuda se može jedino džipom ili traktorom. Vlada ima malog konja od kojeg se ne odvaja i svuda ide peške. Kilometrima.

„Prve komšije su udaljene četiri kilometra od moje kuće. Ako hoću da ih vidim, siđem malo do njih. Po ceo dan sam s kravama, baba s kozama, i malo se vidimo uveče uz večeru i na spavanje“, kaže Stojičić.

Mlađi sin zbog posla dolazi tek povremeno u selo. Stariji ima psihičkih tegoba, smešten je u bolnici u Nišu. A do Niša ima stotinak kilometara, najvećim delom blatnjavim putevima.

„Za taksi do Babušnice mi treba 3.500 dinara. To je meni mnogo. Meni je konj taksi. Sa njim odem 15 kilometara do drugog sela blizu Babušnice, pa tu pokupujem sitno šta mi treba, brašno, ulje, i stavim u bisage, i konja tu ostavim“, priča nam Stojičić.

„Onda odem da pokupujem sinu lekove i autobusom do Niša. Stignem tek popodne. Čekam dugo red, ali kad dođem na red, dobijem pola sata sa sinom. Onda krenem nazad, sve istim putem, pa po konja, i kući dođem noću u dva, nekad u tri“, kaže on. Zbog epidemiološke situacije sina nije posetio duže od godinu dana. To ga žalosti.

Svadbi se više niko i ne seća

Od Crvene jabuke, zarobljene u rukama prirode između planina Ruj, Talambas i Tumba, sve je preterano daleko. Nema prodavnice, nema apoteke, nema lekara. Nema telefona niti televizijskog signala.

Ovde je sedamdesetih godina živelo oko hiljadu ljudi, a onda je selo naglo počelo da se prazni. Sada Stojičić broji svega dvadesetak stanovnika, od toga samo četiri žene. Kaže da su poslednje seoske svadbe bile još pre pedesetak godina – tada se oženio on, i komšija Stanoje.

Stanoje Kitanović je u Crvenoj Jabuci veći deo godine, a od januara do aprila skloni se u Batočinu. Kaže da je život u udaljenom selu bez puta tokom zime nemoguć, i srećan je što ima gde da se skloni.

„Lično sam nosio bolesnog čoveka na leđima od mahale Rakov dole pa do sela Strelac, da bi došao sanitet da ga vozi u Babušnicu. To je 12 kilometara otprilike, ali uzbrdo pa nizbrdo, sve na leđima i u rukama. Jer po snegu tu ne mogu ni krave, ni saonice. Skupi se nas desetak, pa se menjamo. Kad dođemo na vrh, isečemo drva pa napravimo nosila, pa onda tako spustimo čoveka do Strelca”, prepričava Stanoje.

To što nema puta, signala, ni lekara veliki je problem ovih planinskih sela, kaže nam Karolina Stamenković iz organizacije „Lužničke rukotvorine“ iz Babušnice. Oni godinama pomažu starima kroz razne akcije. Ali njih cele prošle godine nije bilo – zbog epidemije.

Pogledajte i foto galeriju "Gorštaci iz planinskih sela Srbije"

„Mi smo kao organizacija ipak u maju i junu podelili 600 paketa, što namirnica, što higijenskih sredstava jer od 2012. pružamo uslugu 'pomoć u kući' i imamo spiskove onih kojima je neophodna pomoć po zabačenim selima“, kaže Stamenković.

Prema procenama Centra za socijalni rad, u 52 sela opštine Babušnica ima 300 starijih od 65 godina. Stamenković kaže da su to mahom samačka domaćinstva – u četiri petine slučajeva same su žene.

Upravo je to slučaj Loze Ristić iz sela Radosinj koju je DW posetio i prošle godine. Njen život sa 8.000 dinara mesečno na krompiru i pasulju, u poslednjoj kući planinskog sela, jedva se može i opisati. Kaže da su je dve ćerke zaboravile. Nisu je obilazile godinama. Oči joj zasuze svaki put kad ih pomene.

„Al nek' su živa i zdrava i vaša i moja deca“, kaže baka. Dok varjačom meša kupus ribanac u ključaloj vodi bez ijednog začina, priča da nema potrebne lekove. Iz druge sobe donosi crvene kvrgave jabuke, pruža ih gostima. „Uzmite, pa nećete da me oštetite, toga imam puno“, kaže.

Obećanja iz Beograda

Ministarstvo za brigu o selu – resor koji do sada nije postojao – računa da je 1.200 sela u nestajanju, 500 sela bez asfaltnog puta, da u dve trećine srpskih sela nema ambulante, da je 260.000 neoženjenih muškaraca i 100.000 neudatih žena između 40 i 50 godina.

„Mladi neće ostajati ako nema puteva, lekara, apoteka, prodavnica. Zato je među prioritetima Ministarstva znatno poboljšanje kompletne seoske infrastrukture, u čemu se oslanjamo na Investicioni plan 'Srbija 2020-2025'“, navode iz Ministarstva. Radiće se, obećavaju, na obilascima lekara i snabdevanju lekovima i namirnicama.

Zaboravljenim starim ljudima je posebno teško zimi, kaže Karolina Stamenković iz Organizacije. Kad udare sneg i poplave, nikakve pomoći nema.

„Bilo bi dobro da se oformi neki tim, lekar i medicinska sestra, da jednom mesečno izađu na teren. Da stari znaju da imaju pomoć sa te strane, da nisu vezani za taksi koji je preskup, to je polovina njihove penzije. Trebaju im i lekovi, trebaju im i putujući trgovci“, kaže Stamenković.

Ona dodaje da se Opština Babušnica prošle godine setila ovih ljudi samo – tokom predizborne kampanje.

Autor: Jelena Đukić Pejić      DW.com